Радош Љушић, Ангажована историографија 3, Кад ћеш да престанеш да се свађаш, Београд, 2016.
Спорења у историографији нису честа, а озбиљне критике су права реткост. Борбено плодних историка попут Илариона Руварца српска историографија више није дала. Историографска критика је замрла, без ње је историографија, као и свака хуманистичка наука, осиромашена. Истичем још чињеницу да је и Друштво историчара Србије скоро угашено и да једино српски историчари нису одржали свој конгрес, што говори о запећку у којем се налази наша струка. Можда најпотпунију слику о оваквом стању у историографији даје писмо председника САНУ, по струци медицинара, у којем предлаже Одељењу историјских наука да организује скуп о контроверзама у српској историографији. Ако га је на овај предлог подстакао текст девет професора историје са Филозофског факултета о потпредседнику САНУ, Љубомиру Макисмовићу, и мој текст о плагијату Душана Батаковића, чини се да је то мали помак да почне да се буди уснула српска историографија. Мали прилог тој идеји су и три моје књиге Ангажоване историографије.
Аутор |