Радош Љушић, Ангажована историографија 4, Прогони и прогонитељи, Београд, 2019.
Ко умртвљује српску историографију? Да ли је то процес усклађен с друштвеним замирањем свега у Србији или је подстакнут, свесно, од установа које су дужне да брину о њој, њеном напретку и њеном подмлатку? Последња полемика која је заталасала југословенску историографију јесте она из раних седамдесетих година између Милорада Екмечића и хрватских повјесника око садржаја књиге Историја Југославије. Од тада ни поветарца у историографији! Не може се рећи да је историогрфска продукција безначајна како професионалних, тако и непрофесионалних историка. Да би слика била потпуна, наводим само институције које су задужене да се баве историографским занатом: Одељење историјских наука САНУ; Одељења за историју Филозофских факултета у Београду, Новом Саду и Нишу; три института у САНУ: Историјски, Балканолошки и Византолошки; Институт за савремену историју, Институт за новију историју Србије у Београду и, додајмо, упасивљено Друштво историчара Србије. Толики број установа и научних часописа, а нигде критике и полемике која би уздрмала учмалу историографску јавност. Коме одговара овакво историографско мртвило?
Аутор
|